Византолошки институт Српске академије наука и уметности (САНУ) основао је академик Георгије Острогорски, марта 1948, у години када је одржан први послератни међународни конгрес византијских студија и основана Међународна асоцијација византолога (Association Internationale des Études Byzantines – AIEB). Од самог почетка рад института почивао је на тимском ангажовању научника на различитим пројектима. Поред сталних сарадника у рад института биле су укључене и колеге из сродних научних дисциплина и институција. Уз Георгија Острогорског први сарадници института били су Иванка Николајевић, Фрањо Баришић, Лидија Томић, Мила Рајковић, Бариша Крекић, као и службеници Зденко Маринковић и Борислав Радојчић. Сарадници, са пуним или делимичним ангажманом, били су Јадран Ферлуга, Божидар Ферјанчић, Сима Ћирковић, Јованка Калић, Нинослава Радошевић, Иван Ђурић, Душан Кораћ и Радивој Радић. Млађи истраживачи института били су Сања Мешановић, Ида Тот, Нада Зечевић, Срђан Рајковић, Дејан Џелебџић, Влада Станковић, Марко Драшковић и Милош Живковић.
Институт је дао значајан допринос развоју светске византологије, нарочито у проучавању византијских државних институција и идеологије, византијског друштвеног поретка и, пре свега, византијско-српских односа.
У више од седамдесет година постојања институт је непрекидно деловао под старањем Одељења историјских наука САНУ и, у сарадњи са његовим члановима, третиран је увек као организационо језгро свих научних активности у области византологије. Као такав, био је и остао једина научна организација овог профила у читавој нашој земљи, и у некадашњој Југославији и у Републици Србији.
Институтом су до данас руководили: Георгије Острогорски (1948–1976), Божидар Ферјанчић (1976–1998), Љубомир Максимовић (1998–2022) и Бојана Крсмановић (2023-).
Научна делатност института била је од почетка интердисциплинарног карактера. Готово од самог оснивања истраживања су се спроводила у четири основна правца: (а) историја Византије и византијско-јужнословенских односа, (б) византијски извори за историју народа Југославије, (в) византијска књижевност и средњовековни грчки језик, (д) византијска и поствизантијска уметност. У оквиру рада института покренута су и два пројекта у сарадњи са сличним институцијама у свету, чији су први резултати и објављени: Actes de Chilandar I (са Институтом за византијске студије у Паризу, 1995) и The Byzantine Province in Change. On the Threshold between the 10th and the 11th Century (са Институтом за византијске студије у Атини, 2008). Од 2002. до 2005. уведени су и развијани тзв. циљни пројекти (укључујући и поменуту сарадњу са иностраним партнерима): Actes de Chilandar II; Ктиторски натписи на фрескама XII–XIII века; Унутрашњи преображај Византије од X до XII века; Византијски извори за историју народа Југославије V. У 2006. години започет је петогодишњи циклус комбинованих пројеката, циљних и истовремено шире постављених: Последње столеће Византије и Србије (руководилац пројекта Р. Радић), Византијски свет у променама (X–XII век) (руководилац пројекта Љ. Максимовић), Зидно сликарство и натписи XIV и XV века (руководилац пројекта Г. Суботић). Од 2011. до 2019. године научна делатност била је обједињена у оквиру пројекта Традиција, иновација и идентитет у византијском свету (руководилац пројекта био је Љ. Максимовић, од 2017. Б. Крсмановић), интердисциплинарног карактера, у који су били укључени домаћи и страни истраживачи.
Институт је био један од главних организатора неколицине научних скупова, међународних и домаћих: 12. међународни конгрес византолога у Охриду 1961; 23. међународни конгрес у Београду 2016. Београд је био домаћин и 2. међународног конгреса византолога одржаног 1927. године.
Више од две деценије, сваке пете године, у организацији института одржава се национална конференција византолога. Прва је одржана 1990. у Задру (названа Југословенска конференција византолога), друга у Студеници 1995, трећа у Крушевцу 2000, а последње четири (2005, 2010, 2015, 2021) у Београду. На националним конференцијама окупљају се научници свих генерација како из византологије, тако и из других сродних научних дисциплина. Саопштења изложена на овим скуповима објављивана су у посебним публикацијама и у Зборнику радова Византолошког института (ЗРВИ).
Током свог постојања институт је био коорганизатор низа међународних скупова, насталих као резултат билатералне сарадње. Последњих година такви скупови били су везани за бугарско-српску (2008) и француско-српску сарадњу (2010).
Институт је издавач три серије публикација – ЗРВИ, Посебна издања и Извори. Од 1952. до данас је објављено 60 свезака Зборника радова Византолошког института, светски познатог часописа. Његова библиографска сигла – ЗРВИ / ZRVI – одавно је постала препознатљива у свету и наводи се у списковима скраћеница често цитираних публикација у свим значајнијим делима светске византологије. У оквиру издавачке делатности института објављено је и 50 посебних, монографских издања, међу којима је и 5 књига (од планираних 7) едиције Византијски извори за историју народа Југославије. Трећу серију институтских издања отварају Натписи историјске садржине у зидном сликарству (XII–XIII век).
Директор: Бојана Крсмановић, научни саветник (bojana.krsmanovic@vi.sanu.ac.rs)
Секретар: Драгана Илић (inst.byz@vi.sanu.ac.rs)
Научно веће Византолошког института САНУ председник НВ: Љубомир Максимовић, академик САНУ, професор емеритус Филозофског факултета Универзитета у Београду (ljubomir.maksimovic@sanu.ac.rs)
чланови НВ:
Управни одбор Византолошког института САНУ
председник УО: Мирјана Живојиновић, академик САНУ (mirjana.zivojinovic@sanu.ac.rs)
чланови УО:
Редакциони одбор Зборника радова Византолошког института
уредник: Бојана Крсмановић (bojana.krsmanovic@vi.sanu.ac.rs)
секретар Редакције: Јована Шијаковић (zrvi@vi.sanu.ac.rs) чланови Редакције:
Институт непрекидно сарађује са сличним институцијама у свету. Неки резултати те сарадње су до сада објављени: Actes de Chilandar I (са Институтом за византијске студије у Паризу, 1995) и The Byzantine Province in Change. On the Threshold between the 10th and the 11th Century (са Институтом за византијске студије у Атини, 2008). На основу билатералног уговора Грчке и Србије о културној и научној сарадњи, институт је током 2005–2006. сарађивао са Институтом за византијска истраживања (Атина) на пројекту посвећеном српско-византијским односима пред османско освајање. Такође, поједини истраживачи Византолошког института САНУ учествовали су на пројекту L'image de l'autre (2006–2008), који је настао као плод сарадње Филозофског факултета у Београду (Катедра за византологију) и Универзитета Sorbonne–Paris IV.
Плодна сарадња успостављена је и са сродним институтима Бугарске академије наука: са Балканолошким институтом и Центром за трачке студије на пројектима Балкан као глобална раскрсница: Сусрет и размена (2014–2016), Гласови и слике средњовековног Балкана (IV–XVI век) (2017–2019), Световни и црквени живот на средњовековном Балкану (2020–2022) и Свакодневни живот и културне везе на Балкану (VI–XVI век) (2023–), те са Институтом за књижевност на пројекту Бугарско-српски и српско-бугарски узајамни односи у 14. веку у контексту византијске цивилизaције (2017–). Такође, институт је успоставио сарадњу са сродним научним институцијама у Аустрији (Институт за средњовековне студије Аустријске академије наука, Одељење за византологију), Румунији (Институт за југоисточно-европске студије Румунске академије) и Мађарској (Eötvös József Collegium – ELTE). Са мађарским колегама од 2019. године заједнички организује конференцију Byzanz und das Abendland у Будимпешти.
Доскорашњи главни пројекат института Традиција, иновација и идентитет у византијском свету био је такође интернационалног карактера, будући да су у њему учествовале колеге из Немачке, Аустрије и Грчке. У редакцији ЗРВИ налазe се истакнути византолози из земаља са дугом традицијом у тој области истраживања (Аустрија, Русија, Грчка, Француска, Немачка). С друге стране, домаћи сарадници доприносе развоју међународне сарадње института и кроз чланства у одборима иностраних часописа, интернационалних стручних удружења и институционалних тела.
Од свог оснивања Византолошки институт САНУ био је домаћин бројних иностраних научника, који су као гости института држали предавања или учествовали на научним трибинама. На институтској адреси функционише више од 50 година и Југословенски (сада Српски) комитет за византологију, раније као део Друштва историчара Југославије (Србије). Почасни председник комитета, академик Љ. Максимовић, уједно је и почасни потпредседник Међународне асоцијације византолога (Association internationale des études byzantines).
